Svi smo mi vlasnici bar jednog iritantnog tinejdžera s kojim ponekad teško izlazimo na kraj. A oni, brutalni kao nikad do sad sa svojih trinaest godina. To im je uglavnom dozvoljeno, svuda i na svakom koraku. I naravno kao i uvek, sve znaju bolje od nas. Uglavnom potvrdu za to imaju i od mainstream medija. I kako onda da im pomognemo u odrastanju, kako da odaberu pravi put, kako da se ne izgube u nekom kružnom toku i kako da nama olakšamo to danas tako teško roditeljstvo, kad nam nedostaje podrška sistema.
Ja sam se nekako stalno nadala da će biti neka viša sila koja će mi pomoći da "upropastim" dete onako po starinski. I gle čuda, stvarno mi se sreća osmehnula jednog dana.
Kao i svaki roditelj i ja sam uvek imala razlog za neku brigu i strepnju. Svim roditeljima je jedan od najtežih prelaza prelazak deteta iz osnovne u srednju školu. Neke stvari ne možemo promeniti u životu, nekim se nenadamo, na neke nismo spremni, a neke potajno priželjkujemo. Kakvo je moje dete, kakav je sastav odeljenja, kako se uklapa? To su u danasnjim vremenima glavna pitanja. A meni je nekako zapala jedna od najgorih opcija ....Uklopila se savršeno u sastav kakav retko koji nastavnik može poželeti, zaključujem iz njenih prvih utisaka nakon par meseci. Šta god da kazem, ona ne čuje. Najbolje da ćutim i nadam se. Verujem u čuda.
Sa polaskom u srednju školu, roditelji su dobili još jednu zabavu. Digitalni dnevnik. Sve na jednom mestu....od ocena, preko domaćih, rasporeda časova, testova, pa sve do izostanaka. Kao i svaka igrica...na početku vrlo zarazna.
Tako sam jednog dana stigla u igrici i na viši nivo. Čini mi se da sam mu se tad obradovala više nego ijednom dotadašnjem osvojenom nivou. "Izbacivanje sa časa"....tako se govorilo u moje vreme. Danas bi rekli udaljavanje sa časa.
Mislila sam da su takve stvari u savremenoj i naprednoj državi Holandiji davno iskorenjene, a ne sasvim obična svakodnevica. Niko mi nije rekao da to postoji kao opcija, doduše nisam se ni interesovala. Danas sve piše, tamo negde u nekoj digitalnoj mapi za koju uglavnom nemamo vremena ni da je otvorimo, a o čitanju da i ne govorimo. Nisam stigla pošteno ni da se obradujem usledio je telefonski poziv iz škole (takva je kažu procedura). Na sreću nisam bila iznenađena, jer sam notirano "isterivanje" sa časa upravo konstatovala, pre poziva iz škole, inače bi bilo "uh poziv iz škole....ne daj bože šta ti majka misli".
Nastavnica geografije se predstavila i saopštila mi da moja ćerka nakon dve opomene na početku časa da odloži telefon i da čas počinje nije odreagovala i da je zajedno sa drugaricom udaljila sa časa. Hvala što ste me izvestili, bio je moj kratak odgovor.
Imala sam dovoljno vremena da razmislim dok ne dođem kući koji će sve njeni mogući odgovori biti. Nije bilo teško pogoditi. Uvek je to onaj prvi očekivani odgovor...."nisam samo ja koristila telefon u tom trenutku, skoro svi su koristili telefon", ALI , to uvek bitno za njih ali .... "samo je nas dve udaljila sa časa". Polazim od toga da je to tačno, ali mi to uopšte nije razlog da pravdam moje dete, već joj kažem. "Znam da je to tačno, ali znaš kako je nastavnica gledala. To se dešavalo, druge je isterivala, ali ovaj put si i ti kao i svi, a ona veruje da ti ne trebaš da budeš kao i oni, pa te je kaznila na ovaj način. Nema veze, nije strašno ako se jednom desi, ali očekujem da se to više neće ponoviti." Narednih dana dolazila je kući i svaki put prijavljivala da je nastavnica opet opominjala da priča, iako ona nije pričala već drugi.
"I šta očekuješ od mene" - pitala sam je.
"Da mislim o njoj ono što i ti misliš??"
"Vidiš da ti mama kaže, to što ona radi je uobičajena spontana ljudska reakcija i posledica onog što se desilo pre neki dan. Ti ne možeš da prihvatiš da te ona udaljila sa časa, a ona i dalje vidi ono što je videla pre neki dan. Tvoje je da izdržiš još koji dan i pokušaš da bude pristojna sa maskom, a ne spontano brutalna sa prezirom na licu i to ce proći."
Nakon par dana bio je roditeljski i prilika za 7-minutni razgovor sa željenim nastavnikom. Priliku smo iskoristili. Od nastavnice ništa novo nismo čuli....ali kao da smo se dogovarale, ponovila je sve ono što sam ja već rakla. .... "Da i drugi su radili isto, ali ja to nisam očekivala od nje, zato sam je i izbacila sa časa. Verujem da njoj to moze pomoći." Da potpuno vas razumem i obećavam da se to neće ponoviti, bio je moj odgovor.
Kasnije sam joj rekla kad je sve došlo na svoje mesto. "Vidiš ono što si uradila je super. Ne bi bilo lepo da si se u onom trenutku izdvojila od ostalih i bila "štreber", ali prosto mislim da pravi roditelj ne može i ne sme da reaguje drugačije. "
"Da mama to tek sad shvatam, i sad mi je čudno kako sam mogla da budem tako brutalna i deo takve mase."
Danas nakon 5 godina, čini mi se da je to nešto najbolje što joj se moglo desiti u njenom đakovanju, a i meni jedno divno iskustvo. To valjda znaju samo oni koji su bili jednom u životu "isterivani" sa časa zbog neke obične sitnice, a krili od roditelja, jer ih je bila sramota.
I šta hoću da vam kažem .... vremena su se promenila pa i neke izreke više ne važe. Danas možemo reći da genije uči na tuđim greškama, pametan na svojim, a budala nikad ne nauči. I naravno uvek postoje oni za koje ne postoji adekvatna kazna, ali ih aminovanje razularenosti čini moćnim, moćnim bez znanja i vaspitanja, spremnim da zauzmu naslovne stranice tabloida, zato je to isterivanje sa časa poželjno jednom u životu da se svakom desi, što pre, to bolje, jer od pametnog do budale danas nas deli samo korak.
A stara poslovica kaže .... što kod pametnog postigne razum, kod budale postignu batine.
Ne, neću vam reći da potpisujemo peticiju za uvođenje opcije "udaljavanje sa časa", već da vas opomenem da tretirate svoje dete kao pametno, dok još postoje kazne, kad su već batine zabranjene.
Ja sam se nekako stalno nadala da će biti neka viša sila koja će mi pomoći da "upropastim" dete onako po starinski. I gle čuda, stvarno mi se sreća osmehnula jednog dana.
Kao i svaki roditelj i ja sam uvek imala razlog za neku brigu i strepnju. Svim roditeljima je jedan od najtežih prelaza prelazak deteta iz osnovne u srednju školu. Neke stvari ne možemo promeniti u životu, nekim se nenadamo, na neke nismo spremni, a neke potajno priželjkujemo. Kakvo je moje dete, kakav je sastav odeljenja, kako se uklapa? To su u danasnjim vremenima glavna pitanja. A meni je nekako zapala jedna od najgorih opcija ....Uklopila se savršeno u sastav kakav retko koji nastavnik može poželeti, zaključujem iz njenih prvih utisaka nakon par meseci. Šta god da kazem, ona ne čuje. Najbolje da ćutim i nadam se. Verujem u čuda.
Sa polaskom u srednju školu, roditelji su dobili još jednu zabavu. Digitalni dnevnik. Sve na jednom mestu....od ocena, preko domaćih, rasporeda časova, testova, pa sve do izostanaka. Kao i svaka igrica...na početku vrlo zarazna.
Tako sam jednog dana stigla u igrici i na viši nivo. Čini mi se da sam mu se tad obradovala više nego ijednom dotadašnjem osvojenom nivou. "Izbacivanje sa časa"....tako se govorilo u moje vreme. Danas bi rekli udaljavanje sa časa.
Mislila sam da su takve stvari u savremenoj i naprednoj državi Holandiji davno iskorenjene, a ne sasvim obična svakodnevica. Niko mi nije rekao da to postoji kao opcija, doduše nisam se ni interesovala. Danas sve piše, tamo negde u nekoj digitalnoj mapi za koju uglavnom nemamo vremena ni da je otvorimo, a o čitanju da i ne govorimo. Nisam stigla pošteno ni da se obradujem usledio je telefonski poziv iz škole (takva je kažu procedura). Na sreću nisam bila iznenađena, jer sam notirano "isterivanje" sa časa upravo konstatovala, pre poziva iz škole, inače bi bilo "uh poziv iz škole....ne daj bože šta ti majka misli".
Nastavnica geografije se predstavila i saopštila mi da moja ćerka nakon dve opomene na početku časa da odloži telefon i da čas počinje nije odreagovala i da je zajedno sa drugaricom udaljila sa časa. Hvala što ste me izvestili, bio je moj kratak odgovor.
Imala sam dovoljno vremena da razmislim dok ne dođem kući koji će sve njeni mogući odgovori biti. Nije bilo teško pogoditi. Uvek je to onaj prvi očekivani odgovor...."nisam samo ja koristila telefon u tom trenutku, skoro svi su koristili telefon", ALI , to uvek bitno za njih ali .... "samo je nas dve udaljila sa časa". Polazim od toga da je to tačno, ali mi to uopšte nije razlog da pravdam moje dete, već joj kažem. "Znam da je to tačno, ali znaš kako je nastavnica gledala. To se dešavalo, druge je isterivala, ali ovaj put si i ti kao i svi, a ona veruje da ti ne trebaš da budeš kao i oni, pa te je kaznila na ovaj način. Nema veze, nije strašno ako se jednom desi, ali očekujem da se to više neće ponoviti." Narednih dana dolazila je kući i svaki put prijavljivala da je nastavnica opet opominjala da priča, iako ona nije pričala već drugi.
"I šta očekuješ od mene" - pitala sam je.
"Da mislim o njoj ono što i ti misliš??"
"Vidiš da ti mama kaže, to što ona radi je uobičajena spontana ljudska reakcija i posledica onog što se desilo pre neki dan. Ti ne možeš da prihvatiš da te ona udaljila sa časa, a ona i dalje vidi ono što je videla pre neki dan. Tvoje je da izdržiš još koji dan i pokušaš da bude pristojna sa maskom, a ne spontano brutalna sa prezirom na licu i to ce proći."
Nakon par dana bio je roditeljski i prilika za 7-minutni razgovor sa željenim nastavnikom. Priliku smo iskoristili. Od nastavnice ništa novo nismo čuli....ali kao da smo se dogovarale, ponovila je sve ono što sam ja već rakla. .... "Da i drugi su radili isto, ali ja to nisam očekivala od nje, zato sam je i izbacila sa časa. Verujem da njoj to moze pomoći." Da potpuno vas razumem i obećavam da se to neće ponoviti, bio je moj odgovor.
Kasnije sam joj rekla kad je sve došlo na svoje mesto. "Vidiš ono što si uradila je super. Ne bi bilo lepo da si se u onom trenutku izdvojila od ostalih i bila "štreber", ali prosto mislim da pravi roditelj ne može i ne sme da reaguje drugačije. "
"Da mama to tek sad shvatam, i sad mi je čudno kako sam mogla da budem tako brutalna i deo takve mase."
Danas nakon 5 godina, čini mi se da je to nešto najbolje što joj se moglo desiti u njenom đakovanju, a i meni jedno divno iskustvo. To valjda znaju samo oni koji su bili jednom u životu "isterivani" sa časa zbog neke obične sitnice, a krili od roditelja, jer ih je bila sramota.
I šta hoću da vam kažem .... vremena su se promenila pa i neke izreke više ne važe. Danas možemo reći da genije uči na tuđim greškama, pametan na svojim, a budala nikad ne nauči. I naravno uvek postoje oni za koje ne postoji adekvatna kazna, ali ih aminovanje razularenosti čini moćnim, moćnim bez znanja i vaspitanja, spremnim da zauzmu naslovne stranice tabloida, zato je to isterivanje sa časa poželjno jednom u životu da se svakom desi, što pre, to bolje, jer od pametnog do budale danas nas deli samo korak.
A stara poslovica kaže .... što kod pametnog postigne razum, kod budale postignu batine.
Ne, neću vam reći da potpisujemo peticiju za uvođenje opcije "udaljavanje sa časa", već da vas opomenem da tretirate svoje dete kao pametno, dok još postoje kazne, kad su već batine zabranjene.
Нема коментара:
Постави коментар